Naša Afrika

Vratio sam se iz Redakcije ranije nego sam to obično radio. Ušao sam tiho i nazvao je imenom. Odgovora nije bilo. Posumnjao sam da možda spava. Svaki ulovljeni trenutak sna u danima kad nepodnošljiva žega zamijeni pasju vrućinu vrijedio je čitavo bogatstvo. Stajao sam na samom ulazu u sobu, samo pola koraka unutra. Zatekao sam je kako sanja. Duga crna kosa bila je rasuta po jastuku. Mogla bi da ima i kratku mušku frizuru, pomislio sam, ili da bude obrijane glave do gole kože, jednako bi bila lijepa. Promeškoljila se, prešla vlažnim jezikom preko suvih usana i, kao da je na trenutak osjetila olakšanje, razvukla sanjivi osmijeh. Pažljivo sam se okrenuo, dohvatio kvaku i nečujno povukao vrata za sobom.

„Eeej, ti si! Danas si poranio. Koliko je uopšte sati?“, upitala je. Podigla je jastuk i posegnula za cigaretama. Pripalila je, povukla dobar dim i jako se zakašljala.

„Ne brini, ima još dosta do večere“, rekao sam. „Uopšte mi se ne dopada taj tvoj kašalj. Možeš li bar jednom da otvoriš oči, a da se ne uhvatiš za cigarete?“

„Volim i ja tebe“, rekla je i ispustila nekoliko dimnih kolutića prema visokoj tavanici. Pluća su joj zaškripala nekom čudnom hrapavom melodijom. Nije mi se dopalo ono što sam čuo, ali uspio sam da se suzdržim, da ne kažem nešto što ne bi trebalo.

„Sanjala si nešto lijepo?“, rekao sam umjesto prijekora.

„Jesam, sanjala sam novu priču“, odgovorila je. „Ali san mi je pobjegao, ne mogu da je se sjetim. Mada, dobro mi je došao poslijepodnevni drijemež nakon druženja sa brbljivom gospođom Underwood.“ Ustala je, ubacila cigaretu u pepeljaru i krenula prema kupatilu. „Prijaće mi hladan tuš. Prijalo bi mi i piće. Imaš tamo, ma znaš i sam, sve što ti treba je u frižideru. Večeras hoću da budem gladna kao vuk.“ Pogledala me je preko ramena, nasmijala se i odgegala prema dnu hodnika.

„Imaš dobar ukus, dragi.“

„Možeš se kladiti da imam. Drži one odvratne dvokrilne krvopije miljama daleko.“

„Ko?“

„Tonik. Sadrži kinin, najbolji lijek protiv ujeda malaričnih komaraca u kombinaciji s džinom.“

„Pa nijesmo u Africi!“

„Svejedno, nikad ne znaš gdje se sve kriju ta mala dosadna stvorenja.“

„Ipak bi volio, priznaj. Kao onaj tvoj ludi, bradati idol. Volio bi da jednom odeš u Afriku, safari, lov na nosoroge, ili što se već lovi tamo. Da povedeš i mene, zašto da ne. Priznaj!?“

„O, ne, već odavno nemam nikakvih idola, i ne volim da ubijam životinje. Kome su siroti veliki nosorozi krivi za bilo što. Ali, u pravu si, volio bih da jednom odemo tamo, da se pečemo na žarkom afričkom suncu dok se bosonogi Kitwana nečujno šunja iza naših leđa sa lepezom od trske u jednoj ruci i hladnim koktelima u drugoj. Bwana, još jedno piće prije ručka? Ko ne bi volio da ga zovu bwana?“

„Hoćeš li da mi smućkaš još jedan? Ili bi...“, pokušala je da odveže pojas tankog svilenog ogrtača ne završivši rečenicu.

Ustao sam, prišao joj iza leđa i poljubio je u obraz. Mirisala je na neku od onih njenih krema kojima se stalno mackala.

„Nije mi danas do toga.“

„Kako to misliš? Juče ti je bilo do mnogo čega.“

„Tebi nije bilo ni do čega.“

„Boljela me je glava, a i ovaj dosadni kašalj mi ne dâ mira.“

„Znaš, jednom ću da napišem članak, ipak ne, napisaću cijelu studiju o uticaju ženske glavobolje na mušku potenciju. Pardon, impotenciju, tako je mnogo bolje.“

„Mogu li da znam zašto ti nije ni do čega? Baš danas kad treba da proslavimo izlazak iz štampe moje Naše Afrike. Nije li to dovoljno dobar razlog?“ Dohvatila je čašu i iskapila je do dna. „Još jedan, molim te. Hoću da budem gladna kao dva vuka. Ne, hoću da budem gladna kao lav. Lav je prava riječ, ako ćemo već da idemo u Afriku.“

„Dawn mi je pokvarila dan. Napisala je tekst o čovjeku koji je sam sebi otkinuo onu stvar. Znaš, za onu njenu rubriku. Izvadio je tanki, dugi perorez, oštar kao žilet i odsjekao ga. Dolje, na samom ulazu u zaliv. Pred njenim očima, samo nekoliko metara ispred kuće u kojoj živi. Da ne povjeruješ. Još uvijek mi ne polazi za rukom da sve to izbacim iz glave.“

„Ko je, dođavola, Dawn? I koga to još uvijek zanima? Zaboga miloga, zašto je uradio tako nešto?“

„Ooo, baš takve stvari prodaju novine. I uticaj glavobolje na impotenciju, ali to tek treba da napišem. Ma, mora da znaš ko je Dawn Holmes. Pričao sam ti toliko puta o njoj, tu je već tri godine. Taj nesrećnik, uradio je to u inat nekoj kučki koja je otišla sa nekim bradatim kamiondžijom. Možeš li da zamisliš?“

„I, kako vam je Dawn, Dawn koju navodno poznajem, objasnila kako je to uradio? Mogu samo da zamislim da se dohvatila za neki od vaših primjeraka i pokazala kako ga je otfikario? Možda si baš ti bio taj srećnik? Priznajem, uspjela je da mi zgadi večeru, a tako sam joj se radovala.“ Zakašljala se iz sve snage, jako, iz dubine pluća i odbacila cigaretu s gađenjem. Brzo je, baš kao da se radilo o borbi za goli život, dohvatila čašu i otpila dobar gutljaj.

„Ne, pobogu, nije uradila ništa nalik tome.“ Nije mi trebalo mnogo da prozrem njenu namjeru. Nikada nije odustajala od igre koja bi je uz njenu urođenu upornost i moju ravnodušnost dovela do željenog cilja. Naglo je ustala, još uvijek držeći čašu u ruci, i sjela mi u krilo. Zagrlila me je slobodnom rukom i sočno me poljubila u vrat. „Obećaj mi“, šaputala je, „obećaj mi da nećeš pisati one gluposti o glavobolji, impotenciji, znaš, ko bi to uopšte čitao.“

„U pravu si, ko bi to uopšte čitao?“ 

„Mogli bismo da preskočimo večeru? Kome je poslije svega ovoga do večere u onoj Tonijevoj rupi. I ono njegovo, uvijek jedno te isto – Signora, benvenuta! What arr you douing hierr with that uuugly meen? Engleski mu nije baš jača strana.“ Odložila je čašu i dohvatila čvor na kimonu.

„Istina, kome je još uvijek do njegovih glupih šala na lošem engleskom“, rekao sam. Bilo je nekog neodoljivog šarma u njenom naivnom likovanju i mom nevještom pretvaranju da sam pobijeđen.

Prošle su tačno tri godine, dva mjeseca i februar dana u prestupnoj godini otkako mi grozničavo nedostaju naše male igre nadmudrivanja. Ja još uvijek pričam za oboje i nikad ne propustim priliku da joj velikodušno dopustim da slavi. I, ne, nije u pravu, Toni drži sasvim pristojan restoran i drag je čovjek. A njegov engleski odlično ide uz salatu od hobotnice i lignje na žaru. Insalata di octopus and grilled calamari, signore! Mmm. Što ima ljepše od ukusne božanstvene komedije. Večeras ću ponovo da uživam u njegovoj kuhinji, bogzna kad sam posljednji put napunio frižider i, ako mi se posreći, u mirišljavim aromama domaćih italijanskih vina. Onda ću otići kući, kasnije nego bih to obično radio, popiću još nekoliko čaša vina, možda i cijelu flašu, onu koju će mi Toni ugurati u ruke kad me bude ispratio do izlaza. Sjutra je nedjelja, a ja sam umalo zaboravio kako izgledaju mamurna jutra sa sladunjavim ukusima griže savjesti. Poći ću u krevet iza ponoći, pokriću se Našom Afrikom, i sanjaću Crni kontinent. Ipak ne, Crni kontinent je isuviše velik. Sanjaću Keniju, Kenija je sasvim dobar izbor. I nas dvoje, tri nosoroga i jednog slona sa ogromnim ušima, Kitwanu i njegovu ljubavnicu koji nam na svakih pola sata donose koktele u zamagljenim čašama dok se mi hladimo velikom lepezom od bambusovog lišća. I roj malaričnih komaraca koji se uzaludno nadaju da ćemo jednom prestati da ih ispijamo. Ako sve to bude moglo da stane u samo jedan američki san.


Savo Markoč